Komora zdravstvenih ustanova Srbije, uz čestitke za 8.mart, podseća da je među zaposlenima u zdravstvu više od 70 posto žena ali da se na rukovodećim mestima pretežno nalaze muškarci!
Dan žena je i prigodan povod da se setimo prve srpke lekarke - Drage Ljočić.
Draga Ljočić
Dr Draga Ljočić (Šabac, 22. februar 1855 — Beograd, 5. novembar 1926) je bila prva srpska lekarka, feministkinja i sufražetkinja. Medicinu je studirala u Cirihu, kao jedna od retkih žena studenata medicine u to vreme.
Bila je velika filantropkinja i zaštitnica
dece. Iskreno i energično se zalagala za otvaranje dečijih bolnica, izgradnju
domova za nezbrinutu decu. Zbog ovih i sličnih stavova često je bila prozivana
i u javnosti prepoznata kao osoba koja javno promoviše nemoral. Njena istrajnost,
iskrenost i posvećenost uvek su bili jači od bilo koje osude i ona je
zahvaljujući veri u sebe i u ispravnost svojih ciljeva uspela da te ideje i
realizuje.
Draga Ljočić je jedna od
najinteresantnijih žena u modernoj istoriji Srbije. Od kada je započela
karijeru lekarke neprestano se borila sa mizoginim, muškim svetom koji je
pokušao da je na svaki način diskvalifikuje i ukloni sa mesta koja su joj po
svemu pripadala. Teško se zaposlila u državnoj službi. Nije imala pravo na
jednaku platu, niti penziju. Od mladosti je vodila ličnu borbu za profesionalno
izjednačavanje muškaraca i žena i tu borbu je prenosila i na ženske
ogranizacije koje je osnovala sa svojim malobrojnim istomišljenicama. Javno se
zalagala za sticanje prava glasa za žene, i do kraja je ostala verna
mladalačkim idejama o socijalnoj jednakosti. Kao bolničarka, a kasnije i kao
lekarka, učestvovala je u srpsko-turskim ratovima, srpsko-bugarskom ratu u 19.
veku, kao i balkanskim i Prvom svetskom ratu u 20. veku i na taj način pokazala
svoje bezgranično i neupitno rodoljublje i lojalnost otadžbini koja joj nije
uzvratila jednakim poštovanjem i priznavanjem njenog profesionalnog rada.
Biografija
Obrazovanje, vojna služba, karijera i
borba za ravnopravnost
Draga Ljočić je rođena u Šapcu 25.
februara 1855. godine. Pošto je završila Licej, 1872. je postala prva Srpkinja
koja je pohađala ciriški medicinski fakultet. Tokom studija, Draga Ljočić se
susrela sa ruskim studentkinjama preko kojih se upoznala sa idejama i učenjima
ruskih nihilista, što je ključno uticalo na formiranje njenih političkih
stavova i definisalo njen odnos prema feminizmu. Kada je 1876. počeo
srpsko-turski rat (1876-78) napustila je studije i pridružila se srpskoj vojsci
kao bolničarka. Nakon učešća u borbi na Šumatovcu odlikovana je činom
poručnika. Po završetku rata Draga Ljočić se vratila u Cirih, gde je 1879.
diplomirala sa temom Prilog operativnoj terapiji fimbrioma materice i tako
postala prva srpska lekarka.
Po povratku u Srbiju bezuspešno je
pokušavala da nađe posao u državnim institucijama. Uputila je i zvaničan dopis
Ministarstvu unutrašnjih dela, u kome je tražila da joj izdaju licencu za rad
na osnovu diplome sa ciriškog univerziteta. Nekoliko puta je odbijen zahtev, a
izgovori za diskriminaciju bili su različiti, a najapsurdniji je taj da „ joj
se ne može udovoljiti na zahtev jer žene ne služe vojsku“, što je u njenom
slučaju bila potpuna besmislica pošto je imala i čin poručnika. Tek nakon
ličnih urgencija kraljice Natalije određena je komisija kojoj je bio zadatak da
potvrdi ili ospori Draginu stručnost. Komisija je, nakon temeljnog ispitivanja,
veoma povoljno ocenila stručne kvalifikacije doktorke Drage Ljočić i tada joj
je odobreno da otvori privatnu lekarsku praksu. U državnoj službi, međutim,
nije mogla da dobije ravnopravan status sa ostalim kolegama. Ona je tek 1881.
uspela da se zaposli, kao lekarska pomoćnica, u državnoj bolnici u Beogradu.
Vršila je dužnost rukovoditeljke Ženskog odeljenja Opšte državne bolnice, ali
sa platom i pravima lekarske pomoćnice. Zbog neverovatne požrtvovanosti i
profesionalizma koji je doktorka Ljočić pokazala za vreme trajanja
srpsko-bugarskog rata iz 1885. unapređena je u sekundarnog lekara, ali ni tada
nije postala ravnopravna sa kolegama: njena nova plata je iznosila dve hiljade
dinara godišnje, dok je njihova bila dve i po, za nju nisu bile predviđene
periodične povišice, niti je mogla novim postavljanjem ostvariti pravo na
penziju.
Borba doktorke Drage Ljočić za
profesionalna prava nije prestala, pa se tako 1889. ona ponovo obratila
ministarstvu unutrašnjih dela, sa veoma jasnim stavom i potpuno rezolutnim
tonom koji nije bio molba već zahtev ministru „da ima sva lekarska prava data
svim lekarima, bez razlike pola, sanitetskim zakonom...iz prakse dosadašnje
gospode Ministara izlazi da ja mogu kao lekar služiti državu i preko trideset
godina državne službe i da ni u položaju, ni u plati ne krenem ni malo dalje“.
Pošto je njen stav i zahtev sada bio odlučniji pozvan je načelnik Saniteta da i
on iskaže svoje mišljenje. Iz postupka i ponašanja tog čoveka može se uočiti da
je sredina u kojoj je Draga Ljočić živela i radila bila potpuno nespremna i
neprijateljski nastrojena prema obrazovanim, vrednim i samostalnim ženama.
Načelnik Saniteta je analizu započeo izjavom da „ženskinja po samoj svojoj
fizičkoj prirodi pozvano je da se naslanja na jačeg od sebe - na čoveka, koji
će rukovoditi u njezinom životu“. Opšta rodna diskvalifikacija nije bila
dovoljna već je otišao korak dalje i pokušao da u okvirima polne inferiornosti
ospori njene profesionalne kompetencije „da li bi gospođa Ljočić mogla biti
sreski lekar, okružni, opštinski ili vojni lekar...Ko zna prirodu ženskinja
koja je udata, taj neće mnogo tražiti razloga da kaže da gospođa Ljočić ne može
ni jednu od gore pobrojanih dužnosti vršiti“. Obratila se i kralju Milanu i
državnom savetu, ali ništa nije poboljšalo njen profesionalni položaj.
Naprotiv, decembra 1889. dobila je rešenje o otpuštanju iz službe. Draga je
nastavila sa privatnom praksom i veoma uspešno lečila pacijente sve do završetka
Prvog svetskog rata. Ona je ipak, posle decenija borbi za profesionalno
izjednačavanje i sticanje jednaki prava, krajem 1924. godine, ostvarila pravo
na penziju. Novine su objavile 1925. godine da Draga Ljočić - Milošević tada
ima 70 godina života i 46 godina "vrlo plodne socijalne delatnosti".
Iako u mirnodopskim uslovima formalno nije
bila izjednačena sa muškarcima, za vreme ratova Draga Ljočić je imala potpuno
priznat status lekara. Pored srpsko-turskih ratova iz 1876-1878. godine
učestvovala je u srpsko-bugarskom ratu (1885), balkanskim ratovima i u Prvom
svetskom ratu. Sve vreme trajanja ratova ona je kao lekarka radila ravnopravno
sa kolegama. U srpsko-bugarskom ratu iz 1885. godine radila je kao jedini lekar
u tri bolnice u Beogradu: Opštoj državnoj, Zaraznoj bolnici i Bolnici za
ranjenike, dok su njene kolege bile na frontu. Tokom balkanskih ratova, radila
je u Ambulanti za građanstvo i sirotinju i u bolnici Nikole Spasića.
Draga Ljočić je u istoriji srpske medicine
zapamćena kao velika dobrotvorka i kao osoba koja često besplatno lečila decu,
naročito devojčice, pošto je imala uvid u zdravstveno stanje učenica u ženskim
školama. Ona je zajedno sa doktorom Lazom Lazarevićem besplatno lečila
devojčice iz Ženske radničke škole. Sa dr Jovanom Jovanovićem je 1904. godine
osnovala Materinsko udruženje i bila njegova prva predsednica. Cilj udruženja
bio je staranje o napuštenoj deci i smanjivanje smrtnosti novorođenčadi. Ni
ovaj filantropski projekat nije ostao bez osude javnog mnjenja. U javnosti je
ovo udruženje glasno kritikovano, sa obrazloženjem da se tako širi nemoral,
pošto su većina štićenica i štićenika bili vanbračna deca. Zahvaljujući velikom
ugledu koji je Draga ipak uživala, ona je uspela da se izbori i dobije zgradu
gde su nezbrinuta deca smeštana. Takođe se borila da Udruženje dobije izvesnu
materijalnu podršku od Beogradske opštine. Bila je jedna od osnivačica i prva
predsednica Društva beogradskih žena lekara, 1919. godine, koje je bilo veoma
aktivno u prikupljanju sredstava za izgradnju prve bolnice za žene i decu, u
kojoj je bilo predviđeno da rade isključivo lekarke. Draga Ljočić se izuzetno
zalagala da se ta bolnica što brže izgradi, ali nažalost zbog ratnih razaranja
otvorena je tek 1929. godine, tri godine posle smrti Drage Ljočić. Bolnica je
dobila ime po čuvenoj škotskoj doktorki Elsie Inglis.
Spisateljstvo
Bavila se javnim i pedagoškim radom iz
oblasti pedijatrije. Prevela je sa ruskog knjigu doktorke Marije Manasejine
Gajenje male dece. Svesna da u Srbiji u to vreme svest i informisanost majki o
podizanju novorođenčadi bila na nezamislivo niskom nivou, ona u predgovoru
prevoda piše „knjigu posvećujem majkama, jer od njihovog znanja zavisi valjano
gajenje dece“. O značaju knjige pisali su i recenzenti prevoda, lekari Laza
Lazarević i Laza Dokić. Draga Ljočić se veoma interesovala za dostignuća u
domenu ginekologije i akušerstva. Tako je u časopisu Srpski arhiv za celokupno
lekarstvo 1895. predstavila savremene tendencije ginekološke prakse iz
francuskih i nemačkih stručnih časopisa. Bila je 1880. godine i pomoćnica
urednika Srpskog arhiva, ali je na tom mestu ostala samo nekoliko meseci pošto
je septembra 1880. godine otputovala na Krim. Pored prevoda stručnih tekstova,
Draga Ljočić je ostavila za sobom i dnevničke zabeleške, koje su veoma dragocen
izvor podataka za stvaranje celovitije slike o ovoj hrabroj, pametnoj i vrednoj
ženi.
Politički angažman
Draga Ljočić zauzima, takođe, značajno
mesto i u istoriji srpskog feminizma. Po povratku iz Ciriha pridružila se
privatnim okupljanjima, poselima - kako ih Neda Božinović zove, na kojima se
razgovaralo o feminizmu, o ruskim nihilistkinjama kao pobornicama ženske
ravnopravnosti i o idejama jednakosti i socijalne pravde, kao i o neophodnosti
za rodnu jednakost u svim profesijama. S tim u vezi se i 1909. godine kada je
menjan Sanitetski zakon, zajedno sa koleginicom Evom Haljeckom, lekarkom Niške
bolnice, vatreno zalagala da se lekarke u pravima izjednače sa kolegama,
napisavši da „profesionalne kompetencije i moralne vrednosti moraju biti jedini
uslov za zapošljavanje“. Predlog zakona koji su potpisale lekarke i nastavnice
u Višoj ženskoj školi bio je odbačen u Narodnoj skupštini, ali je ipak uzburkao
žensku javnost u Srbiji. Veliku pomoć u pomeranju granica ženskih prava u
Srbiji Dragi Ljočić pružile su dr Marija Fjodorovna Zibold i dr Raisa
Samuilovna Svjatlovska, dve lekarke koje su u Srbiju došle sa ruskom lekarskom
misijom tokom Prvog srpsko-turskog rata 1877. godine, a sa kojima se Draga
upoznala još tokom studija u Cirihu. Rešivši da ostanu u Srbiji, ove dve
lekarke su već krajem 1877. uputile molbu ministru unutrašnjih dela da im
dozvoli da radi kao lekari. Iako je tada odgovor bio negativan, to je ipak bio
početak borbe da se prava žena lekara u Srbiji izjednače sa pravima njihovih muških
kolega.
Ličnim zalaganjem i životom, Draga Ljočić
je dosta radila na polju emancipacije žena u Srbiji. Imala je jasan stav i
lično iskustvo kako je obrazovana žena tretirana u Srbiji krajem 19. i početkom
20. veka. Svoja feministička uverenja je iskazivala kad god je bilo moguće.
Tako se na sednicama Srpskog lekarskog društva neprestano zalagala za bolji
odnos prema lekarkama. Zajedno sa nekoliko znamenitih Beograđanki, Draga Ljočić
je 1906. osnovala Srpski narodni ženski savez, koji je objedinio sva ženska
udruženja u Srbiji. Kako je u mnogo čemu bila prva, Draga Ljočić je bila i
jedna od prvih srpskih sufražetkinja. Ona se javno zalagala za neophodnost
sticanja političkih prava za žene. Na Drugom redovnom Glavnom skupu Srpskog
narodnog ženskog saveza, marta 1911, Draga Ljočić je zajedno sa Jelenom Spasić
obavestila okupljene da socijalistkinje pripremaju peticiju kojom će tražiti
opšte pravo glasa, jednako za muškarce i žene. Predložile su i pozvale članice
Saveza da se pridruže potpisivanju ove peticije. Može se sa sigurnošću
zaključiti da je ovaj, iako u krajnjoj realizaciji neuspešan poduhvat, jedan od
najznačajnijih događaja u istoriji žena u Srbiji 19. veka.
Privatni život i porodica
Draga Ljočić je bila udata za Rašu
Miloševića, jednog od osnivača Narodne radikalne stranke. Život sa njim je bio
pun neizvesnosti, ta je tako zbog aktivnosti u Timočkoj buni, bio uhapšen i
osuđen na smrt u vreme njenog porođaja. Ta kazna je preinačena i on je usled
političkih promena pušten iz zatvora tri godine nakon presude.Imali su pet
kćerki. Draga Ljočić je svojom hrabrošću, borbom, profesionalnim zalaganjem
dala primer i kćerki Radmili, koja je, iako potpuno svesna kakav je život
lekarke u Srbiji, odlučila da sledi majku i da u Cirihu završi studije
medicine.
Doktorka Draga Ljočić je preminula 5. novembra 1926. godine u Beogradu, u sedamdeset prvoj godini. Sahranjena je na Novom groblju u Beogr